- Kako vam mogu pomoći?
- Jel' imate šta od Rusa?
- Kojeg Rusa?
- Bilo kojeg!
- Imamo Gorkog, Dostojevskog, Tolstoja, Turgenjeva, Puškina, Jesenjina...
- A jel' šta od toga da nije skupo? (Visoki je datum.)
- Pa sad, tu je Tolstoj, ali na ćirilici.
- Da nije slučajno ona Ana Karejnina?
- Karenjina. Da.
- Uzet ću to.
Dva puta zgoditak, a tek sam na početku misije. Prvo sam naletio na natpis "RASPRODAJA KNJIGA", a u roku od pet minuta našao i adekvatan rekvizit. I to preko puta kafića gdje radi najzgodnija kon..., ovaj, prodavačica pića. (Pokušavam napisati tekst a da ne spomenem tu riječ. Riječ za curu koja radi na šanku i prodaje opojna pića. Liječim se, da. Kao.)
• • • • •
I uđem ja unutra onako bahato, a uopće se nisam psihički pripremio. Iznenada me sa svih strana pogodi svo to znanje s polica, svi ti ljudi koji se kroz povijest riječima rasipaše nebili nam ubacili pokoju pamet u glavu. A mi ih ignoriramo te ih kupujemo samo da nam police ne bi stajale prazne. I čitamo ih samo kad moramo, ono za lektiru i to. Lektiru? Naravno, kako da ne.
Malo je falilo da se onesvijestim, ali sam, srećom, primjetio omalen kutak sa stripovima te sam se teleportirao tamo da malo predahnem i skupim snage.
Duboko dišem, pripremam se da brzo kupim nešto i zbrišem što prije.
Primjećujem zlato na kraju prostorije, baš u sektoru koji trebam. Simpatična djevojka. Podsjeća me na nekog. Simpatična jako, konkurira onoj kono... tj. djevojci koja radi preko ceste. Brije po naslovima, traži nešto. Odlično. Nema veze što je neka štreberica. Čak dapače. To mi treba: skretanje pažnje s ovih knjižurina. Dolazim do nje i smješkam se onako ko bolid neki, s nadom da ću proći kao štreber. Da, nabacujem se, ali to je samo instinktivna obrana od ove riznice znanja.
A onda primjećujem karticu s njezinim imenom. Šit! Pa ona radi ovdje. Uvlačim jezik, maska šmokljana pada. Loša taktika.
• • • • •
- Želite li da vam spakiram?
- Samo dajte vrečicu, ako imate običnu bijelu.
(Samo mi još fali da me netko na ulici ne snimi s knjigom u ruci. Bio bih glavna tema slijedećih mjesec dana.)
- Ruski ste učili u školi?
- Ne, nisam u školi.
- Pa kako onda?
- E, nikako. Ne znam ruski.
- Znači za poklon? Okej, zamotat ću vam onda...
- Ne. Nije za poklon.
- Pa šta će vam onda ?!
Pogledala me kao da sam gej koji je uhvaćen u ženskoj svlačioni. Ohoho. Vidi šanse.
- Reći ću vam ako mi date vaš broj telefona.
I sad se naljutila. Ljutila se cijele 2 sekunde, ali znatiželja je prevladala. Uzela je papirić i zapisala svoje ime i broj telefona. Život je lijep.
- A sad da čujem, van s velikom tajnom!
Rekla je to držeći papirić u ruci s jasnom nenamjerom da mi ga da prije nego što odam the namjeru.
- A slušajte. Priča baš nije kratka. Nebili negdje sjeli uz kavu pa da vam je ispričam kako spada? Vidim ima ovaj kafić tu preko puta...
- Hm. Može. Samo pričekajte da kažem kolegama da ću izaći.
• • • • •
- E, pa vidite, ponekad... Ej, jel' možemo mi prijeći na ti?
- Možeš.
- Odlično. Dakle, ponekad odem na bazen, ne zbog plivanja, iako plivam ko Tarzan (zapravo ko Čita, ali nema veze), nego zbog mira kojeg imam tamo. I tako nakon što 10 puta, dobro, 5 puta, dobro, jednom, preplivam veliki bazen volim sjesti na drvenu klupu koja je najudaljenija od rulje i čitati velike ruske klasike...
(pogledala me onako, ko da sam joj na živac stao)
- ...odnosno kaubojske i ninja romane. Nema nikog tko te zna, nikog tko te smeta, nema telefona i jednostavno imaš svojih par sati mira. I tako to bilo par puta i meni super, već sam se navikao.
- Ali prošle subote došla je jedna manekenka. Ne tipična manekenka, umišljena i zadojena, nego ženska stvarno izgleda ko manekenka. I taman kad sam mislio da će samo proći kraj mene parkirala je svoje stvari na susjednu klupu.
- U prvi mah sam pomislio da je došla baš tu jer je eto, primjetila zgodnog dečka u tijelu koje ti je u stvari nekakva mješavina između Rokija i Ramba...
- Aj ne seri. I skrati.
(Opa. Sad smo fakat na ti.)
- ...ali sam od tih misli brzo odustao kad sam vidio knjižurine koje je počela vaditi iz torbe. Ko enciklopedije nekakve, dosade totalne, nije poput ovih mojih kaubojskih romana koji btw imaju fantastične zaplete i odlične opise pucnjava te jahanja po preriji...
- Ha ha ha.
- ...i tako. Pogledala me je samo jednom, lagani smješak i već sam skoro htio nešto reći, ali je spustila pogled ne do mojih kupaćih gaća (što bi bila najlogičnija stvar u svemiru) nego do romana koji sam čitao. Još mi je u sjećanju ostala zarezana tužna grimasa koju je napravila kad je shvatila šta ja to čitam.
- Odjednom sam imao nula bodova. Totalno sam pao, srozao se na veličinu mrava.
- I sad bi svaki normalan čovjek zaboravio na cijelu scenu i pustio babu neka ode s kolačima. Ali ne ja. Ja si tako nešto ne mogu dozvoliti. Šta ću jednog dana unucima pričati da sam propustio takvu priliku?
- Treba brzo spasiti brod koji tone. Uzeo sam roman i lansirao da u pod. Skoro se uplašila na taj zvuk. Rekao sam ne suviše glasno, ali dovoljno da me čuje: "Nabijem majmuna koji mi je rekao da je ovo dobra stvar!"
- Prekrižio sam ruke i nezadovljno buljio u daljinu. Gledao sam je krajičkom oka. Otvorena usta ko da je kod zubara. O, da.
- Neko me je vrijeme gledala, osjećao sam to, a onda je ustala i otišla vjerojatno pod tuš ili tako nešto. Ja sam brzo pokupio svoje krpe i krenuo kući. Zastao sam kod njenih stvari i bacio oko na naslove. Ne, nisu enciklopedije. Rusi su, debeli Rusi. Ostalo znaš. A sad vamo s papirićem.
- Evo ti.
- I što kažeš na sve to?
- A ono, zanimljivo. Misliš da će ti se posrećiti?
- A štajaznam. Vrijedi probati.
- Vrijedi, definitivno. Čuj, ja bih morala sad ići. U ovo vrijeme je najveća gužva, a danas imamo i rasprodaju.
- Okej.
- Aj, ćao. I javi mi kako je završilo.
- Stoposto. Srećom pa imam tvoj broj telefona.
• • • • •
Gledao sam je kako odlazi preko ceste i ulazi natrag u knjižaru. Koja mi je sad izgledala ne kao bojno polje nego kao harem. O, je.
- Šta je kauboj, još jedna koja ti je pobjegla?
Pogledao sam gore, a ono moja omiljena prodavačica pića.
- Ma nije, mora radit, a ionako je zbunjena malo. Nije ti lako kad saznaš da si rezerva.
- Da, da, nije.
Rekla je to glasno, "kao" da se tiče mene i nje.
- Što ti imaš u vrećici? Nije valjda knjiga?
- Za šta me ti smatraš?
- A sori. Nego oš još nešto ili da ti donesem račun?
- Daj mi pivo. Smišljam neke strategije.
- Ah, vi kompjutoraši i vaše video igrice.
• • • • •
I osvane taj dan i dođe to popodne i dođem ja i zauzmem svoje staro mjesto kod bazena. Vadim tog Tolstoja, simpatična knjiga. Listam stranice onako ležerno, ko slikovnicu da gledam. Zanimljiva slova, hijeroglifi neki. Vidi, vidi, ova riječ bi mogla značiti "Sise".
- Izvinite, da li je ovo mjesto zauzeto?
Užas. Koliko sam se zamislio potpuno sam zaboravio da moram čuvati pozicije na frontu.
- Je, zauzeto je.
Naravno da je zauzeto. Ovdje će leći moja buduća cura.
I tako. Prolazi sat vremena, već lagano gubim nadu. Sad me ždere što sam propustio proslavu frendovog rođendana. Možda još stignem na nju? Ajde, još pet minuta. Ništa. Pa još pet. Ništa. E sad ako ne dođe u slijedećih pet minuta onda fakat idem.
Nema je. Šta se može, takav je život. Idem. Valjda na fešti ima dobrog piva da opere ovu tugu i bol.
Yeah! Primjećujem je na ulazu, kraj kabina za presvlačenje. Brzo, dok me nije vidjela! Skoro da trčim natrag na svoje staro mjesto. Gotovo i padam na jednom mjestu gdje je pod jako sklizak.
Vadim stvari, slažem tabor, ležem i uzimam knjigu u ruke. Taman, jer već dolazi iza ugla.
Otvaram knjigu negdje iza sredine, pa neću valjda biti negdje na početku.
Dolazi ona, uopće ne gledam. Zabuljen sam u knjigu. Držim je visoko da se naslov vidi do Kine.
Ne postoji ništa osim mene i knjige. Kocka je bačena. Sad je na redu ona.
Ne postoji ništa osim mene i knjige. Ne postoji ništa osim mene i knjige. Ne postoji ništa osim mene i knjige. Ne postoji ništa osim mene i...
- "Usamljeni ratnik" ti više ne odgovara?
Šuti. Šuti. Šuti. Ne reagiraj.
- A ja sam mislila da vi muškarci volite samo pravu akciju.
Šuti. Još nije vrijeme.
- Šta je, imaš frke s višesloženim rečenicama?
Sad!
- Izvini, ali meni knjiga služi za čitanje, a ne umjesto utega. Kao nekima.
- Eh eh. I kako ti se dopada radnja?
(A ima i radnje??)
- A ono, malo mi je sapuničasta, ali možda taman tolko treba. Nisam navikao na takav stil, više volim Francuze.
- Oho. Koje Francuze voliš čitati?
Sranje sranje sranje sranje. Nisam se dovoljno pripremio. Mijenjaj temu mijenjaj temu.
- A koje ti voliš?
- Blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla...
Nažalost, nisam ništa zapamtio što je pričala.
- ...blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla...
Apsolutno ništa. A tako je lijepo pričala, koristila je puno višesložnih riječi, čak i neke koje ne znam šta znače.
- ...blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla...
Tako je lijepa kada priča. Mogao bih je slušati satima.
- ...blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla...
Ako će nam djeca biti pametna ko ona a lijepa ko ja bit će savršeni.
- - ...blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla blabla. Jel se slažeš?
- Naravno. Nego, pustimo to, pričaj mi malo o sebi.
- A ono, šta da ti kažem. Studiram književnost, živim sa sestrom, moji su razvedeni i tako.
- Živiš sa sestrom?
- Da, starijom. Malo je konzervativna i to. Radi u knjižari, znaš. Ma super joj je.
- RADI U KNJIŽARI?
- Da. (Smiley od uha do uha.)
Paf.
- Onda sve znaš.
- Cijelu priču.
- I?
- Nisi moj tip.
Kad izgubiš trebaš si to priznati.
- A ništa onda. Idem ja.
Brzo skupljam svoje stvari u namjeri da ko munja nestanem. Ti bazeni mi se nikada nisu dopadali.
- Ej, čekaj.
- Ajd, dobro. Moraš se izvikati na mene. Kužim. Ajde onda.
- Ma kakvi. Samo da ti kažem da je rekla da je nazoveš.
- WTF?
- Nazovi je. Ona ti voli kauboje i ninje i te spike.
• • • • •
Nazvao sam je slijedeći dan. Za pet dana zajedno smo u krevetu čitali Anu Karenjinu.
Sise (priče)
Komentara: 16
Tweet
piše nekaj o dva nula. I mislim si ja kak se konačno ostavio kono...pardon pićničarki (one koje prodaju pića, nemojte sad s bezličnim konotacijama) i počeo raditi svoj webdvanula projekt koji će prodati glupim američanima za kontejner love i huters kamp kučicu koja će ga pratiti kud god da krene. Ali ne, on nastavlja po starom. Bolje nego ikad. :-)
RSS feed