Stari smo, sve manje zainteresirani, samo bi odmarali i uživali. Treba nam mir. Ali mira nema, osjetiš ga vrlo rijetko. Kad prošećeš starim krajem pa osjetiš mirise davnih dana. Kad popiješ čašu onog što si nekada pio pa ti zaboravljeni događaji zatrepere u grlu. Ali najviše u trenucima kad čuješ jako poznat glas i osjetiš snažan val nostalgije za onim vremenima.
U svojim lutanjima rijetko sretnem nekog od stare ekipe. Upoznajem nova lica, nove osmijehe i nove veze, ali nitko ne može nadmašiti one prve, one davne, one nezaboravljive. Zapravo, skoro ih zaboraviš i taman kad i zadnja sinapsa nestaje uvijek te iznova nešto podsjeti i ne zaboraviš. Kao svježa voda iz bunara. Kao nabujala rijeka. Kao more.
• • • • •
Zaokupila me je dok je još bila daleka mrlja na kraju duge ulice. Koračao sam u gužvi prolaznika i djece u toplom nedjeljnom popodnevu kad svi pomalo uspore, nikome se ne baš ne žuri. Hodao sam polako, čekao kad će se izgubiti onaj osjećaj da ja tu osobu znam. To se nije događalo, sve sam bio sigurniji da se znamo.
Još par koraka i vidim da mi uzvraća istim reakcijama. I ja sam se puno promijenio, te godine čine svoje. Ali sa starošću osoba pojačava emisije aure, životno iskustvo zrači svoje. Osmijeh mi potvrđuje da je to ona. Nju zaista dugo nisam vidio, prošlo je jako puno vremena otkad smo se zajedno smijali.
- Bog, Ena.
- Bog, Odi.
• • • • •
Sjeli smo ispred trećeg kafića. Prva dva nisu nudila metaxu.
Tek kad je na eks popila jednu čašu opustila se. Ona je prva pitala.
- Gdje živiš?
- Pomalo posvuda. Ti?
- Ma isto. Svuda otkriješ nešto novo. Pa ostaneš neko vrijeme. Onda ideš dalje, ne smiješ se vezati.
- Da. Prokletstvo.
- Nego kako mi je stari? Kad si se zadnji put vidio s njim?
Tada se sjetim.
• • • • •
- Znaš, tek sam nedavno prestao žaliti.
- Za čim?
- Za starim vremenima. Davno sam se prestao kriviti, čak prije nego sam se stao pitati što bi bilo da sam drugačije postupio. Stvari su jednostavno krenule svojim tokom i čak ni ja nisam uspio sve to zaustaviti. Ne možeš protiv Prirode.
- Bolje ikad nego nikad.
- Da. Shvatio sam da živim u prošlosti. Pogrešno je bilo kupiti brodić i voziti turiste po ovim otocima. Nije to za mene. Idem malo protegnut svoje stare noge po svijetu. Dosta mi je Grčke, idem na zapad. Nedostajat će mi ovi naši razgovori. Posjetiš me svakih par godina za razliku od ostalih i to će mi faliti. Ali nema veze, javit ću ti se ja za nekoliko godina. Pazi vabim ti još jednu tunu!
- Nisi fora, uz tebe je pecanje rutina, a ne igra na sreću.
• • • • •
- Ne seri, stara krpa ide u Ameriku?
- Pa da, dosta je statirao.
- Možda se ponovo oženi.
- Jok, rekao mi je da mu je toga stvarno dosta.
- Drago mi je zbog tog. Uvijek nešto sjebe. A ti, imaš li ti planova ili lutaš po dobrom starom običaju?
- Ma znaš me.
• • • • •
Neko smo vrijeme šutjeli. Uživali smo u društvu onog drugog. Uživali u društvu nekog tko razumije. Treba uživati u trenucima. Treba uživat u tišini. Gledali smo brodove, male na pučini. Ne znam koliko je vremena prošlo, ali ona je prva prekinula tišinu.
- Ne znam, svo ovo vrijeme sam mislila da ćeš odabrati život na moru. Neka moderna jahta i avanture od luke do luke.
- Svi imamo svoju kaznu.
- Nemoj reći da ti je on...
- ...zabranio pristup moru. Osim kad pecam s njim.
- Ali zašto? Pa ti nisi ništa kriv?
- Jesam, Helena, jesam.
- Pa kako? Ako je netko kriv to sam isključivo ja.
- Kriv sam i ja. Reci mi tko je dogovorio da se svi zakunemo na odanost? I Agamemnon i Ajax i Diomed i Nestor i Idomen i ostali. I ja. Svi smo bili tvoji prosci, a tvoj očuh se bojao dati tvoju ruku u strahu od osvete ostalih. Tek kad sam inzistirao da bez obzira tko te dobije svi ostali damo riječ da ćemo tebe i muža ti braniti dao te je Menelaju. I onda kad te je Paris oteo...
- ...odnosno kad sam pobjegla s njim...
- Ma znam da si dobrovoljno otišla, ali dozvoli mi službenu varijantu.
- Bilo mi je dosta pokvarenog muža i njegovih seratora.
- Dobro, uglavnom, kad te je Paris oteo svi smo krenuli na Troju. Dakle, upravo zbog zakletve na koju sam nas sve natjerao.
- Ali zar te nije dosta zajebavao na moru, pa deset godina si tražio Itaku??
- Smatrao je da mi to nije dovoljna kazna.
- Pa viđaš ga, zašto ti je ne makne?
- Ne može. Jer sjećaš se onda kad se rasrdio?
- Onaj dan kad me učinio besmrtnom ali nezainteresiranom za muškarce kao kaznu što sam pobjegla?
- Da, kad se rasrdio i skinuo svim bogovima njihove moći, skinuo je i sebi. Ostavio si je samo vlast nad životinjama. Što je dobro jer volim ribu.
- Dobro, a zašto je tebe sjebo?
- Taman sam napravio pokolj u vlastitoj kući zbog onih prosaca koju su htjeli Penelopu. A bili smo se dogovorili da ne radim sranja. Pa mi je vratio. I sad ne mogu umrijet prirodno, što bi bilo super da imam pristup moru. Da sam bar znao da će Pen uskoro pobjeći s mojim osobnim čuvarom...
- A jebiga, Odisej, nitko nije savršen. Pa ni bogovi. Pogledaj starog Zeusa. Čovjek bi očekivao da je mudar i pametan, a on je okolo trčao za suknjama. Nego, ja sam sad već pomalo pijana pa idem ja. Vidimo se, valjda.
- Ajd, vidimo se.
I ode ona. Još sam neko vrijeme sjedio i promatrao more. Tako blizu a tako daleko.
Saj Faj (priče)
Komentara: 3
Tweet
RSS feed